-Ča­kor – pla­ni­na smr­ti, ta­ko su srp­ski voj­ni­ci opi­si­va­li vi­so­ke pla­nin­ske pre­vo­je ko­ji se na­la­ze na gra­ni­ci Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. Bio je već po­če­tak de­cem­bra. Sni­jeg je, ka­žu svje­do­ci, bio du­bok do pa­zu­ha. Tem­pe­ra­tu­ra je bi­la dva­de­set ste­pe­ni is­pod nu­le. Is­pred njih se na­la­zio vrh od 1.850 me­ta­ra.
Oni ko­ji su iz Pe­ći kre­nu­li ka Ča­ko­ru pr­vo su pro­šli kroz str­mu i za­le­đe­nu Ru­gov­sku kli­su­ru. Du­va­la je me­ća­va i sta­za se sko­ro uop­šte ni­je vi­dje­la. Sni­jeg je iz­rav­nao tlo, sa­krio ru­pe i ivi­ce po­no­ra. Je­dan po­gre­šan ko­rak vo­dio je u smrt.
Svje­do­ci opi­su­ju da su duž Ru­gov­ske kli­su­re i Ča­ko­ra na­i­la­zi­li na ljud­ske le­še­ve. Umi­ra­li su od hlad­no­će, gla­di, is­cr­plje­no­sti... Je­dan srp­ski voj­nik ta­da je za­pi­sao: „Ko je imao zdra­ve co­ku­le i ne­što pa­ra on je pre­šao, ko­ji ne­ma co­ku­le on pro­pa­da. Ima­lo je voj­ni­ka ko­ji­ma se od­li­je­pi­la, kao na ci­pe­li, ko­ža od ta­ba­na i taj je mo­rao da umre. Mno­gi­ma su pro­mr­zle uši ko­je su ka­sni­je u Ska­dru mo­ra­li da od­si­je­ku.”
I dok se je­dan dio voj­ske po­vla­čio pre­ko „pla­ni­ne smr­ti”, ve­ći dio voj­ske je iz Pe­ći išao pre­ko pla­ni­ne Žljeb, pa da­lje do Be­ra­na i An­dri­je­vi­ce. Ovim prav­cem se za­jed­no sa Tre­ćom ar­mi­jom i tru­pa­ma Od­bra­ne Be­o­gra­da po­vla­čio i ve­li­ki broj iz­bje­gli­ca – bje­ža­ni­ja ka­ko su je ta­da zva­li.
Iz­glad­nje­li, pro­mr­zli i is­cr­plje­ni srp­ski voj­ni­ci sti­gli su u Cr­nu Go­ru. Oče­ki­va­li su da će tu na­i­ći na ma­ga­ci­ne s hra­nom. Ni­če­ga ni­je bi­lo. Si­ro­ma­šno cr­no­gor­sko sta­nov­ni­štvo u ovim br­do­vi­tim kra­je­vi­ma ni­je ima­lo do­volj­no hra­ne ni za se­be. Ono ma­lo hra­ne što se na­šlo, pro­da­va­lo se po ogrom­noj ci­je­ni.
I austro­u­gar­ski špi­ju­ni, ko­ji su se na­la­zi na te­ri­to­ri­ji Cr­ne Go­re, uči­ni­li su svo­je: go­vo­ri­li su na­ro­du i pod­stre­ki­va­li po­li­ti­ča­re ka­ko je srp­ska voj­ska do­šla da po na­re­đe­nju sa­ve­zni­ka oku­pi­ra Cr­nu Go­ru. Bi­lo je do­volj­no sa­mo po­gle­da­ti u ka­kvom je sta­nju srp­ska voj­ska i shva­ti­ti ko­li­ko su ta­kve pri­če bi­le ne­ra­zum­ne.
Bi­la je to voj­ska u ri­ta­ma, pro­mr­zla, glad­na i iz­ne­mo­gla. Ko­li­ko god da su bi­le ne­re­al­ne, te pri­če su stvo­ri­le lo­šu po­li­tič­ku at­mos­fe­ru iz­me­đu srp­skog i cr­no­gor­skog ru­ko­vod­stva. Ne­po­vje­re­nje je dje­li­mič­no po­sto­ja­lo i u na­ro­du.
Sa dru­ge stra­ne, upr­kos po­lju­lja­nom po­vje­re­nju me­đu vla­sti­ma dvi­je dr­ža­ve, cr­no­gor­ska voj­ska je tih da­na pru­ži­la ogrom­nu po­moć srp­skoj voj­sci. Cr­no­gor­ci su mje­se­ci­ma vo­di­li bor­be u ka­njo­nu ri­je­ke Ta­re i po­ku­ša­va­li da odr­že front du­ži­ne 145 ki­lo­me­ta­ra.
Bra­ni­li su sa jed­ne stra­ne svo­ju otadž­bi­nu od na­pa­da austro­u­gar­ske voj­ske, a sa dru­ge stra­ne či­ni­li su od­stup­ni­cu srp­skoj voj­sci u po­vla­če­nju. Mno­gi srp­ski ge­ne­ra­li is­ti­ca­li su da je zna­čaj cr­no­gor­ske od­bra­ne bio pre­su­dan za srp­sko po­vla­če­nje i za spas i op­sta­nak srp­ske voj­ske. Da ni­je bi­lo cr­no­gor­skog ot­po­ra, ne­pri­ja­telj bi br­že na­pre­do­vao i op­ko­lio srp­sku voj­sku u pla­ni­na­ma Cr­ne Go­re, što je i bio plan Vr­hov­ne voj­ne ko­man­de Austro­u­gar­ske.
Dvi­je voj­ske šti­ti­le su od­stup­ni­cu pre­ko Cr­ne Go­re, Pr­va ar­mi­ja voj­vo­de Ži­vo­ji­na Mi­ši­ća i san­džač­ka voj­ska ser­da­ra Jan­ka Vu­ko­ti­ća. Cr­no­gor­ci su tri mje­se­ca vo­di­li bor­be na fron­tu du­gom 145 ki­lo­me­ta­ra.
Vr­hu­nac je bi­la Moj­ko­vač­ka bit­ka na Bad­nji dan i Bo­žić 1916. god­ne.
Ne­pri­ja­telj je na­krat­ko bio za­u­sta­vljen i ti­me je omo­gu­će­no iz­vla­če­nje po­sled­njih dje­lo­va Pr­ve ar­mi­je ko­ja se na­la­zi­la u re­jo­nu An­dri­je­vi­ce. Ve­ći dio srp­ske voj­ske, za vri­je­me Moj­ko­vač­ke bit­ke, već je bio u Al­ba­ni­ji. Cr­no­gor­ska voj­ska ni­je mo­gla du­go da iz­dr­ži pred nad­moć­ni­jim ne­pri­ja­te­ljem. Ubr­zo po­sle ve­li­ke moj­ko­vač­ke po­bje­de, vla­da je ka­pi­tu­li­ra­la i kralj Ni­ko­la na­pu­stio je ze­mlju.
Tru­pe Od­bra­ne Be­o­gra­da, Dru­ga, Tre­ća ar­mi­ja i di­je­lo­vi Pr­ve ar­mi­je iz An­dri­je­vi­ce su kre­nu­li ka Pod­go­ri­ci. Na to­me pu­tu bi­li su i ka­ra­va­ni di­plo­mat­skog ko­ra, gru­pe na­rod­nih po­sla­ni­ka, ve­li­ki broj či­nov­ni­ka, fran­cu­ske bol­ni­ce, ru­ske i en­gle­ske sa­ni­tet­ske mi­si­je... Ko­lo­na je, ka­žu, bi­la to­li­ko du­gač­ka da ka­da je če­lo sti­glo u Pod­go­ri­cu, za­če­lje je još uvi­jek bi­lo na po­lo­ža­ji­ma oko An­dri­je­vi­ce.
Svi su ra­ču­na­li da će u Pod­go­ri­ci na­ći hra­nu. Me­đu­tim, u Pod­go­ri­ci je hljeb bio dra­go­cje­nost ko­ja se pla­ća­la ono­li­ko ko­li­ko je ko tra­žio. Ni­šta u gra­du ni­je mo­glo da se ku­pi, pro­dav­ni­ce su bi­le za­tvo­re­ne. Ba­ta­ljon je do­bi­jao po džak bra­šna, a sle­do­va­nje je iz­no­si­lo 200 gra­ma po čo­vje­ku.
Vla­da­la je op­šta glad. Po­če­le su i ve­li­ke ki­še. Tu­žni su opi­si srp­skih voj­ni­ka u Pod­go­ri­ci. Bi­li su iz­glad­nje­li, bi­jed­ni, umor­ni. Spa­va­li su pod ve­drim ne­bom na go­loj i mo­kroj ze­mlji.
U Pod­go­ri­ci je vla­da­la i ve­li­ka za­bri­nu­tost, naj­go­re slut­nje i naj­čud­ni­je iz­mi­šljo­ti­ne ču­le su se sa svih stra­na... Do srp­skih voj­ni­ka i iz­bje­gli­ca da­ni­ma ni­su sti­za­le ni­ka­kve vi­je­sti. Od tre­nut­ka od ka­da su na­pu­sti­li Peć, za te dvi­je ne­dje­lje po­vla­če­nja, ni­su do­bi­li ni­jed­nu no­vost. Ni­su zna­li šta se de­ša­va sa kra­ljem i re­gen­tom ko­ji su iz Pri­zre­na kre­nu­li u Ska­dar. Pi­ta­li su se da li je sta­ri kralj živ? Da li je re­gent uspio da se pro­bi­je kroz al­ban­ske pla­ni­ne? Da sta­rog voj­vo­du Put­ni­ka ni­su mo­žda na­pa­la i ubi­la ne­pri­ja­telj­ska al­ban­ska ple­me­na? Do­kle je sti­gao ne­pri­ja­telj?
Slut­nja i ne­iz­vje­snost još vi­še su ote­ža­va­le ina­če te­ško sta­nje srp­skih voj­ni­ka i iz­bje­gli­ca tih da­na u Cr­noj Go­ri.(RTS)


Iz­vor

Tekst je dio do­ku­men­tar­nog fil­ma „Sr­bi na Kr­fu” ko­ji Ra­dio-te­le­vi­zi­ja Sr­bi­je re­a­li­zu­je u ko­pro­duk­ci­ji sa Mi­ni­star­stvom ra­da, za­po­šlja­va­nja i so­ci­jal­ne po­li­ti­ke Re­pu­bli­ke Sr­bi­je. Re­a­li­za­ci­ju fil­ma su po­mo­gli Mi­ni­star­stvo od­bra­ne RS i Am­ba­sa­da Ve­li­ke Bri­ta­ni­je u RS.
Struč­ni kon­sul­tant pro­jek­ta „Sr­bi na Kr­fu” je Mi­loš Ko­vić, do­cent Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du.(RTS)


Na­u­čili cr­no­gor­ski?

Ovo je vic ko­ji je iza­šao u je­di­nom srp­skom ča­so­pi­su ko­ji je štam­pan u Ska­dru 17. de­cem­bra 1915. go­di­ne.
– Na­u­či li cr­no­gor­ski? – pi­ta jed­na iz­bje­gli­ca.
– Još ka­ko!
– Ded` go­vo­ri ma­lo!
– A ne­ma Bo­ga mi.
(Ve­snik Ska­dar)